Vreme (kompjutera)

Nedeljnik "Vreme" je ovih dana proslavio trideset godina izlaženja, čitam ga od prvog broja sve do danas. Prvi put sam u redakciju ušao s jeseni 1991. godine zajedno sa mojim drugom Godžom da pregovaramo o poslu: "Vreme" je tada plaćalo nekoliko hiljada dolara mesečno za prelom i kompjutersku pripremu za štampu po principu "ključ u ruke", sve je za njih radila firma "Application" koja je tada bila jedan od prodavaca Apple računara u SFRJ. Ljudi iz tehničke redakcije "Vremena" su donosili tekstove u "Application" koji se nalazio u Sava Centru, tu je na Macovima rađen prelom, filmovalo se verovatno u B&Z Studiju na Dušanovcu, da bi se filmovi potom nosili u štampariju Forum u Novi Sad gde se tada nedeljnik štampao.

Tokom leta 1991. godine smo Godža, njegov brat Aleksandar, naša drugarica Irena, moj drug iz srednje škole Prota i ja osnovali preduzeće sa potpunom ogovornošću Blueprint. Moj ulog u firmu je bio vredan tadašnjih 5.000 američkih dolara koje je Irena u Njujorku pretvorila u jedan Macintosh IIci sa 5 MB RAM-a i 120MB Connerovim hard diskom, uz Radiusov Pivot monitor sa 256 nijansi sive. Za tim računarom, kasnije unaprađenim da ima 8 MB RAM-a, sam tokom jeseni "tabačio" našu kolekciju PostScript fontova adaptirajući ih slovima naše latinice uz pomoć Letrasetovog FontStudio 2.0 softvera koji nam je poklonio naš čuveni dizajner fontova Jovica Veljović posetivši nas jednom u Godžinoj sobi iza garaže u njegovoj i Acinoj kući na Banovom brdu. Jednom savladavši kako i šta treba raditi sa fontovima, stvar sam automatizovao uz pomoć Quickeys softvera tada na Systemu 6.0.8, tako da se proces drastično ubrzao.

Godža je "Vremenu" ponudio nekoliko familija fontova i know-how kako napraviti ceo sistem, Nenad Vitas i Dušan Šević iz tadašnje tehničke redakcije "Vremena" su ubedili vlasnike da se pojavom Windowsa 3.1 i pogotovo Aldus PageMakera 4.0 za Windows mogu upustiti u avanturu pripreme nedeljnika unutar kuće, uz našu pomoć oko instalacije PostScript fontova i Adobe Type Managera na Windows računare. Trebalo je napraviti tastaturni raspred za Windows za kodni raspored za koji smo se odlučili da koristimo u fontovima i ne mogu da se setim kako smo to uradili (moj drug Janko Stamenović će tek par godina kasnije napraviti svoj editor tastatura za Windows 95), ne bi me čudilo da smo čak koristili Norton Disk Editor PC Tools da menjamo vrednosti određenih bajtova direktno u fajlu na disku.

Do jeseni sledeće godine sam otišao iz firme povukavši svoj ulog u vidu Maca kupljenog godinu dana ranije (u stvari, jedno vreme sam koristio prvi Mac Powerbook laptop koji mi je Godža dao da koristim dok su Irena i on koristili Mac IIci): interesovanja nam se nisu poklapala, mogao sam da prelamam knjige i časopise jer sam znao da se od toga živi, ali sam više želeo da se bavim programiranjem i održavanjem Macova, ali nisam mogao da se skroz upustim u isključivo grafičke vode. Pogotovo što sam već do kraja 1991. godine otkrio 4D od kojeg i dan danas živim, a do tada sam već i savladao THINK C na Macu.

Te jeseni je moj drug Marko Kirić, kolega po Atariju ST - on i Žarko Berberski su pisali tekstove o Atariju ST za "Računare" sve do izbacivanja tekstova o Atariju iz "Računara" - rešio da sa porodicom emigrira u SAD, gde i danas živi. Ko se u to vreme bavio računarima bio je aktivan na Sezam BBS-u pomenutog časopisa "Računari", naravno da sam se i ja svakodnevno po nekoliko puta povezivao na taj sistem. Sezam je imao podsistem za koji su korisnici mogli da plate dodatnu pretplatu, a na kojem je novinska agencija Beta objavljivala vesti, kao i "Vreme" svoje tekstove. Marko je postavljao tekstove iz "Vremena" na Sezam, te je rešio da mi ponudi da ga zamenim u tom poslu kada on ode iz zemlje, što sam oberučke prihvatio i moram priznati da je nadoknada bila i više nego dobra za relativno malo utrošenog vremena.

Tako sam jednog septembarskog ili oktobarskog dana 1992. godine došao u redakciju "Vremena" koja je tada bila u zgradi u kojoj je bio i nekadašnji biskop "Odeon" u ulici Narodnog fronta i ponovo počeo da se viđam sa Dušanom Ševićem, Nenadom Vitasom i ostalim članovima tehničke redakcije (Nenad Vitas će vrlo brzo posle toga otići da živi u Prag) koje sam upoznao godinu dana ranije, čekajući svakog petka uveče da zaključe broj i da mi presnime sve tekstove na disketu. "Vreme" je tada izlazilo ponedeljkom, štampalo se u noći između petka i subote i već se sutradan do podneva moglo naći kod kolportera na ulicama Beograda. Jedini koga smo Dušan, vozač i ja s vremena na vreme čekali je bio Petar Luković koji je inspiraciju za "Ćoravu kutiju" nekada dobijao tek oko osam uveče. Dok je vozač nosio fajlove za Novi Sad i dok su u Forumu izbacivali filmove od PostScript fajlova koje su Nenad i Dušan pripremili, ja sam kod kuće na Vidikovcu lepio sve tekstove u jedan fajl u određenom formatu u QUED/M tekst editoru na Macu, pokretao SoftPC DOS emulator i u njemu programče koje ja napisao Zoran Životić, čovek koji je napisao softver pod kojim je radio Sezam BBS: to programče je od spremljenog fajla sa svim člancima pripremalo tzv. pad za Sezam BBS, nešto poput batch fajla za DOS ili skripta za UNIX sisteme, ujedno napravivši konverziju iz BluePrint kodnog rasporeda osmišljenog u mojoj prethodnoj firmi u Tanjugov kodni raspored (č=cc, ć=ch, š=ss, đ=dj, ž=zz). Tako spremljen fajl sam onda slao na Sezam i pretplatnici su već pred ponoć mogli da čitaju tekstove iz najnovijeg broja "Vremena".

Početkom 1992. godine je "Vreme" počelo da objavljuje redovni dodatak pod nazivom "Vreme kompjutera" čiji je idejni tvorac bio Stevan Nikšić, doajen našeg novinarstva, kasnije dugogodišnji glavni urednik NIN-a, a pre svega dobar čovek. Primetio je da se  motam po redakciji i da se razumem u kompjutere i vrlo brzo me kooptirao da mu pomažem: često sam se čuo sa Esadom Jakupovićem, nekadašnjim saradnikom pomoćnikom glavnog i odgovornog urednika "Računara" koji je tada već bio u Ljubljani i koji je pored Stevana spremao većinu tekstova za "Vreme kompjutera"- čujemo se, on faksom pošalje tekstove, onda ja jurim daktilgrafkinje po redakciji da to prekucaju u računar, pa potom fajlove nosim u tehničku redakciju na prelom. Radio sam to volontreski, dopalo mi se da učim nešto novo, Stevan je verovatno u meni video nešto i jednog me dana pitao da li bih želeo da napišem tekst. Prihvatio sam i tako je počela moja, nikad glavna, ali u sledećih šest godina vrlo važna paralelna karijera - živeo sam od nečeg drugog, ali je pisanje tekstova, da ne kažem novinarstvo, dosta dugo bilo deo mog života i izvor dodatnog prihoda.

O temi sam razmišljao nekoliko dana, "Vreme" je politički nedeljnik sa dodatkom "Vreme kompjutera" koji se štampao unutar "Vremena" - nekoliko strana svakog prvog ponedeljka u mesecu - morala je da bude razumljiva prosečnom čitaocu nedeljnika, ali ne previše jednostavna, a nisam želeo da izaberem temu suviše stručnu koja bi morala da se napiše na način koji tom čitaocu ne bi bio zanimljiv. Sinulo mi je dok sam pirpremao fajl za slanje sledećeg broja "Vremena" na Sezam: opiši vrstu softvera koji koristiš svake nedelje. Tako je 7. decembra 1992. godine u "Vremenu" osvanuo tekst "Imitacije i originali" o emulatorima.

SoftPC nije bio prvi emulator koji sam koristio, za Atari ST koji sam koristio od 1986. godine je postojao veliki broj emulatora, a dobar deo budućih korisnika Macintosha se prvi put sa njegovim operativnim sistemom i softverom koji je na njemu radio srelo putem Spectre ili Aladin emulatora Macintosha za Atari ST. Bilo je perioda krajem osamdesetih godina prošlog veka kada sam mesecima koristio Atari ST isključivo kao Macintosh. Dan danas mi je u sećanju situacija kada sam ušao u kancelariju u kojoj su sedele lektorke Duška Jovanović i Ljiljana Simić koje su mi uručile primerak teksta koji se crveneo od ispravki i polako mi objasnile svaku grešku ponaosob: nikada više posle toga ni u jednom tekstu, a ni u govoru, nisam upotrebio poštapalice "u pitanju je" i "radi se o".

Kasnije je "Vreme kompjutera" od nekoliko strana unutar "Vremena" postalo podlistak na 16 strana, a posle toga i zaseban časopis. Tada je urednik postao Aleksandar Ćirić, jedan od osnivača "Vremena", a "Vreme" se preselilo u Mišarsku ulicu. S obzirom da nisam bio ekspert za Windows, dodelio me na raspolaganje direktoru marketinga, Goranu Kosanoviću, te sam u nekoliko sledećih brojeva pisao intervjue sa vlasnicima ili tekstove o proizvodima ili samim firmama koje su se oglašavale u časopisu. Samo sam jednom tražio da teskt ne potpišu mojim imenom: Lale Marković, koji je novinarsku karijeru započeo u marketingu "Vremena", i ja smo uljudno popili sok i kafu u jednoj domaćoj firmi i otišli posle desetak minuta jer nas je osoba s kojom je trebalo da napravimo intervju dočekala sa četiri već odštampana lista papira na kojem je bio već napisan tekst - čovek je sam sebi postavaljao pitanja i odgovarao na njih. I pre toga mi se nije dopadalo to što radim i pišem, pa sam uredniku predložio da napišem tekst sa tematikom koja bi se bavila Appleom i Macintoshem. Aleksandar prihvata, i tako je moja malenkost postala rodonačelnik Macintosh žurnalistike u Srba: "Vreme kompjutera" je dobilo rubriku za Macintosh.

Dok pišem za "Vreme kompjutera" koje se tokom 1994. godine gasi, radim u jednoj spoljnotrgovinskoj firmi koja se odlučila da se opremi sa desetak Macintosha, jednim Macintosh serverom i 4D alatom za razvoj poslovnog softvera. Često na pitanje šta sam tačno radio u toj firmi odgovorim da sam razvio jedan ERP softver, samo se to tada nije tako zvalo, magovi marketinga će taj izraz smisliti par godina kasnije. Početkom 1995. godine mi pisanje već polako nedostaje, u međuvremenu sam napisao i jedan teskt za "Svet kompjutera", jednog dana se javljam na telefonski poziv: zove me gremlin, što je bio korisnički nalog Vladana Aleksića na Sezamu, a koji je preko noći postao glavni i odgovorni urednik "Računara" pošto su Dejan Ristanović, Zoran Životić i ekipa rešili da naprave PC Press. U majskom broju "Računara" nastavljam sa rubrikom za Macintosh i sledećih godinu i po dana sarađujem sa divnom ekipom ljudi s kojima sam početkom 1997. započeli novi časopis pod okriljem izdavačke kuće "Mikro knjiga": Mikroračunari. Razlozi za naš odlazak su bili isti koje su imali Dejan i Zoki, pročitajte ovaj tekst na Dejanovom blogu i biće vam sve jasno. Avaj, ni to nije trajalo dugo, posle šest brojeva dolazi do nesuglasica između nas autora tekstova i vlasnika oko uređivačke politike i insistiranju na rogobatnim prevodima pojedinih proizvoda (npr. "razvodna kutija sa komutacijom" je bio prevod za mrežni uređaj koji se na engleskom jeziku zove switch, a stackable switch je prevođeno kao "razvodna kutija sa komutacijom za slaganje jedna na drugu") i kompletna autorska ekipa, zajedno sa glavnim urednikom Vladanom Aleksićem koji se solidarisao sa nama, odlazi iz časopisa. Većina je nastavila da piše u PC Pressu, a u "Mikro knjizi" dolaze do zaključka da im je mnogo lakše, i verovatno jeftinije, da naprave novi časopis pod nazivom "Mikro" koji će biti izdanje PC Worlda za SRJ, te će time imati skoro 70% sadržaja u vidu prevedenih tekstova iz PC Worlda, Macworlda i ostalih izdanja američke izdavačke kuće Ziff Davis.

Internet stiče popularnost, mene pisanje više toliko ne interesuje, mada me komšija Peđa Vučetić zove da pišem za Print&Publishing, namenski časopis koji je on pokrenuo sa misterioznom gospođom Klaudijom iz Graca, koja je isto kako se misteriozno pojavila tako je i misteriozno nestala iz Beograda krajem devedesetih godina, mislim pred početak bombardovanja 1999. godine. U to vreme sam bio u simbiozi sa firmom Colorgrafx koju je Peđa osnovao, radio sam preko nje (naplaćivao i plaćao staž), tako da je bilo logično i da pomognem oko časopisa. Kako je svet mali govori i činjenica da je Colorgrafx imao prostorije u stanu u Mišarskoj ulici preko puta zgrade u kojoj je tada bila redakcija "Vremena", krug se nekako zatvorio. Napisao sam posle toga par tekstova, uglavnom prikaza 4D-a, softvera u kojem sam razvija aplikacije, ali i bio distributer za SRJ, Makedoniju i Sloveniju, jedan čak i za "Mikro", a jedan i za hrvatski "Vidi", te par stručnih tekstova o programiranju u 4D-u na engleskom, ali to nije bilo isto.

Hvala "Vremenu" na tome što mi je omogućilo da deo života provedem kao skriboman,  možda pokretanje ovog bloga govori da mi to nedostaje, upoznao sam mnoge divne ljude s kojima se i danas družim. Da nije bilo "Vremena", Marka i Steve, ko zna da li bih se ikada oprobao u pisanju.