Jedno selo, u selu ulica, iz nje ponikla dva pilota
Moj je otac Marinko rođen u Mokrinu 1931. godine kao najmlađe, i jedino muško, od troje dece. Starije sestre su završile fakultete, jedna hemijski, druga Farmaciju (radila je u apoteci koja se nalazila u zgradi na Slaviji na početku tadašnje ulica Borisa Kidriča, današnje Beogradske, koja je srušena zajedno sa biskopom Slavija i drugim zgradama na mestu današnjeg parkinga na Slaviji), dok je za mog oca plan bio da ostane da radi na zemlji, ipak je deda Milan po kojem nosim ime bio paor. Što je bila i dedina sudbina, sva četiri starija brata su završila neke više škole ili fakultete, njemu je bilo suđeno da ostane da obrađuje zemlju, drugi su se raštrkali širom predratne i posleratne (misli se na Drugi svetski rat) Jugoslavije, jedan se nije vratio iz zarobljeništva, već je pravo iz Dahaua, preko par sabirnih centara nekako stigao do Kanade u kojoj će šezdesetak godina kasnije i umreti.
Međutim, svako je kovač svoje sreće, tako da je moj otac, od malih nogu zaljubljenik u avione i letenje, relativno rano otišao od kuće, radio po raznim kancelarijama u Zrenjaninu, kasnije u Beogradu, a paralelno prolazio put od modelara, letenja u jedrilicama do sportskog i pilota poljoprivredne avijacije. Sve dok na nekom saveznom takmičenju sportskih pilota nije bio među prvima, a takve je vojska redovno uzimala da ih namenski obuči da kasnije, kada joj oduže dug za uloženo vreme u školovanje, lete u JAT-u. Reč je o pedesetim godinama prošlog veka, JAT je, kao i sve druge firme tad državno preduzeće u tzv. komandnoj privredi (ideje samoupravnog socijalizma druga Kardelja su tada još samo teorija), još nema JAT-ove akademije u Vršcu i to je praktično jedini put do civilne avijacije za onoga koji želi da bude civilni, a ne vojni, pilot.
Tako odlazi u pilotsku školu u Mostaru u kojem ostaje nekoliko godina, prvo su njega obučavali, onda on nove generacije, da bi se onda vratio za Beograd kada je marta 1961. prekomandovan da u JAT-u leti na Daglasovom DC-3, popularnoj Dakoti.
prešao na DC-10 na kojem ostaje da leti sve do odlaska u penziju oktobra 1991. godine, obavivši poslednji let ka Torontu da bi još jednom video strica zbog kojeg je od planera tražio da mu što češće dodeljuju letove za Kanadu. Na slici iz JAT-ovog kalendara za 1983. godinu ga možete videti u grupi 
od tri osobe koje stoje ispred IMV-ovog specijalnog vozila, on je onaj koji namešta naočare i kojem vire novine iz levog džepa uniforme.
Po odlasku u penziju nikada više, čak ni kao putnik, nije kročio nogom u avion, a vreme od aprila do novembra svake godine je provodio u svojoj rodnoj kuću u Mokrinu, istoj ovoj u kojoj sedim za računarom i pišem ovaj tekst.
Prošlog decembra sam nekim poslom leteo za Tiranu i iz džepa sedišta ispred mene, po staroj navici još iz JAT-ovih vremena, počnem da listam "JAT Review", pardon, Air Serbia "Elevate", decembarski broj, kad u njemu, negde pred kraj, fotografija poznatog
mi čoveka, komšija Mića iz Mokrina na čiju rodnu kuću upravo kroz prozor bacam pogled. Ne znam kada je tačno Mića, punim imenom Miodrag Stepančev, završio pilotsku školu, niti gde, ako me sećanje ne izdaje mislim da je to uradio negde u inostranstvu, ima tome verovatno preko deset godina jer je još za života mog oca koji je preminuo 2016. godine počeo da leti za Air Serbia na ATR-u (sada leti na Airbusovima 319/320). Znam da je svaki put kada je dolazio da obiđe roditelje prvo svraćao kod nas na terasu na kojoj je moj otac provodio dane dok je boravio u Mokrinu da prvo s njim popriča, pa tek posle toga pređe tih pedesetak metara preko ulice do svoje kuće.