Infinitum - osam godina

Na današnji dan pre osam godina smo Alek i ja objavili prvu epizodu našeg podkasta. Prošle subote je objavljena najnovija pod brojem 198.

Počeli smo tako što smo obojica slušali podkaste sa sličnom tematikom, a onda sam u želji da vežbam mozak kako ne bih zaboravio slovenački otkrio podkast mrežu Apparatus koju je napravio Anže Tomić, "podkast sultan" kako ga zovu njegovi saradnici, mi smo ga jedno vreme zvali "Denom Bendžaminom slovenačke podkast scene" po jednom od rodonačelnika podkastinga, vlasnika podkast mreže 5by5, čije smo podkaste obojica slušali (nekada je na toj mreži bilo mnogo drugih podkasta koji su ili ugašeni ili su se autori osamostalili, Den je redizajnirao sajt i ne vide se linkovi ka starim podkastima, na primer, The Talk Show Džona Grubera je prvo bio deo Denove mreže). Potom sam otkrio i da je slovenačka podkast scena već te 2013. kada sam otkrio Anžeov podkast bila veoma aktivna, tako da mi se već krajem te godine rodila ideja o sopstvenom podkastu, naravno sa tematikom o Appleu, istoriji i tekućim informacijama u vezi sa tom scenom. Onda mi je sinulo da bi Alek bio dobar sagovornik: on mlađi, iOS developer, ja stariji i developer druge vrste, a opet sa sličnim interesovanjima.

Prošlo je neko vreme, već sam načelno dogovorio sa prijateljem koji je bio direktor Visoke škole elektrotehnike i računarstva da koristimo njihov studio i onda sam konačno tokom avgusta 2014. "zaskočio" Aleka tako što sam banuo u jedan od kafića u "dolini gladi" u kojem je tada provodio svoje radno vreme. Nažalost, naš plan da krenemo već oktobra se nije ostvario, moj prijatelj direktor škole je imao porodičnu tragediju, tako da smo uspeli da se "uvalimo" u studio škole tek krajem decembra. U suprotnom nas momci iz IT Serbia podkasta ne bi pretekli za dva meseca objavivši svoju prvu epizodu 29. oktobra 2014. godine i postali prvi podkast na srpskom jeziku za koji nas dvojica znamo, a prema definiciji podkasta koju smo usvojili. Ako nam je neka uteha, oni već šest godina nisu objavili novu epizodu, dok nas dvojica ne propuštamo naše dvonedeljne termine.

Tek kasnije su se pojavili sajtovi poput podcast.rs na kojem možete, ako baš želite da kopate, i da napravite listu najstarijih podkasta na srpskom jeziku, u trenutku kada je taj sajt pokrenut na njemu je bilo izlistano manje od deset podkasta, uključujući i naš, kao i naših kolega iz Dopisa iz Diznilenda koje rado slušam.

Tehnologija snimanja

Počeli smo tako što nismo znali ništa, te smo angažovali momke koji su pre toga upravo završili Visoku školu u kojoj smo snimali, Ogija i Nikolu koju su tada radili kod mog druga Popa u Macoli. Ogi je montirao, Nikola i on su nas i snimali, ja sam slao epizode na Simplecast, platformu za hostovanje podkasta koju koristimo od početka. Kada smo prekinuli saradnju sa školom, nastavili smo da snimamo na raznim mestima kod prijatelja koji su nam ustupali prostor, dok je Ogi "teglio" mikrofone, miksetu i ostalu opremu. Onda smo se snimali sami, čak smo nastavili sa praksom da dovodimo i goste, a ja sam dovoljno savladao Audacity i montaža je postala moj posao. Za snimanje smo tada, a i dan danas ga koristimo, kupili Audio Hijack softver za macOS, koji toplo preporučujemo svima koji žele da snimaju podkaste, a koriste Macintosh.

Posle mučenja sa nekvalitetnim mikrofonima i slušalicama, presekli smo u jednom trenutku i najbolji drug moje supruge nam je doneo iz SAD par Blue Yeti mikrofona koje smo kupili preko Amazona i koje dan danas koristimo. Od kad smo ih kupili, više se ne nalazimo kako bismo snimali epizodu, već to radimo svako od svoje kuće, ili gde se već nalazimo. Pokrenemo Audio Hijack svako sa svoje strane, pozovemo se FaceTimeom, kada završimo Alek mi pošalje svoje audio fajl (kao bekap snima on moj, a ja njegov glas, to nas je spaslo par puta).

Šta mi smatramo podkastom

Danas kada pitate nekog šta je podkast on najčešće misli da je podkast ono što gledam na YouTubeu gde se dvoje ili više ljudi snima sa sve slušalicama na ušima. Od kada su podkast scenu preuzeli marketinški stručnjaci i oni koji žele da monetizuju svoj podkast, to je sve više tako, i plašim se da će forma podkasta zbog koje smo Alek i ja počeli da ih slušamo, a potom i kreiramo svoj, nestati. Uostalom, mnogi podkasti su "gledaniji" na YouTubeu nego što su "slušani" putem RSS feeda i klijentskih aplikacija za slušanje podkasta .

Tako smo Alek i ja nekoliko puta u našim epizodama pomenuli da mi podkastom smatramo sve ono što možemo "dohvatiti" Pockecastsom ili nekom drugom klijentskom aplikacijom i što ima slobodno dostupan RSS feed. Prvi "podkasti" su kod nas isključivo bili snimci radijskih emisija namenjenih odloženom slušanju, takve je imao čak i pokojni Novi Radio Beograd (ovaj YouTube link je jedini trag kojeg sam mogao da pronađem na internetu za kratko vreme) kojeg sam slušao pre petnaestak godina, često bez RSS feeda, već samo ka linku ka MP3 fajlu na sajtu. Pokojni B92 je barem imao feed, čak i pre pomenutog radija, prošlo bi to kao podkast prema našoj definiciji, ali nekako je suviše "radijski". A podkast, po meni, ne treba da bude radijski, iako je svako slobodan da radi kako zna i ume i misli da treba, upravo je ta sloboda i najveća draž podkastinga, mada ima takvih koje slušam bez obzira na to, takav je, recimo, naučni podkast "Radio Galaksija" koji čak ima i muzički intermeco u sred podkasta. Uzgred, Radio Galaksiju sam počeo da slušam upravo preko Novog Radija Beograd, išla je kao radijska emisija koju je jednom nedeljno vodio Milan Ćirković.

Nama RSS feed hostuje pomenuti Simplecast, da je Den Bendžamin ranije plasirao svoj Fireside verovatno bismo od početka to koristili. Prelazak sa jedne takve platformu na drugu je postao jednostavniji nego ranije, što je dobra vest za one koji bi sada počeli sa svojim podkastom, pa recimo sa besplatne alternative žele da pređu na komercijalnu.

Šta dalje?

Nastavljamo, naravno. Sve dok nam ne dosadi. Uboli smo od početka odličan dvonedeljni tempo, snimanje preko FaceTimea i Audio Hijacka nam omogućava da poštujemo taj tempo čak i kada putujemo ili smo na odmoru. Ne živimo od toga, dobro nam dođe kao otklon od svakodnevnog posla i ludila u kojem živimo, a da opet razgovori imaju veze sa onim čime se bavimo.

Tako da se slušamo i dalje.