Bari

Na današnji dan pre trideset godina sam ustao nešto posle osam, obavio jutarnju toaletu, otišao do prodavnice, kupio četiri paklice belog Rothmansa, vratio se u stan, popio još jednu kafu, ubacio pasoš u unutrašnji džep od jakne i krenuo do svog devet godina starog Kadetta kockice sa okruglim farovima. Na putu sa Vidikovca do aerodroma sam pokupio drugaricu iz srednje škole i njenog oca: svo troje smo bili dobitnici nagradne igre Politike i krenuli smo na finale Kupa Evropskih Šampiona u fudbalu u Bari. 

Planirao sam ja da idem na to finale i bez nagradne igre, ali je drug s kojim sam se dogovarao da idemo zajedno odustao, posle je već bilo i malo kasno da se nađe mesto u aranžmanu koji je uključivao avionski prevoz, a nije mi se išlo dva dana okolo  autobusom, mada se u Bari dolazilo i brodom iz Bara, a do Bara vozom, te sam i ja odustao. No, nije me mrzelo da pet dana zaredom iz Politike isecam kupone, da ih ubacim u kovertu i da ih ubacim u plavi kontejner koji je Politika postavila ispred svoje zgrade u Makedonskoj ulici. Izvlačenje je bilo u nedelju, 26. maja, u ponedeljak mi je sefte napravio moj drug sa faksa, Igor, koji je takođe skupljao kupone, probudivši me u pola osam da mi javi da sam izvučen. Strčao sam do trafike, i pod rednim brojem 33 od pedeset nagrađenih sam pronašao svoje ime. Na spisku se nalazilo ime moje prijateljice iz srednje škole i njenog oca, poslala je tri kompleta kupona na svoje, a dva na očevo ime i imala je neverovatnu sreću da izvuku jedan na nju i jedan na oca, s obzirom da se nagrada nije mogla preneti na nekog drugog. Oko jedanaest je na vrata zvonio poštar sa telegramom kojim me Politika obaveštava o dobijenoj nagradi. Obavestio sam onda odmah celo svoje društvo koje je planiralo da utakmicu, po običaju, gleda kod mene da će to morati da uradi u društvu moje sestre.

Na aerodromu sam, shvativši da nemam nikakvo navijačko obeležje i da je glupo krenuti na ovakvu utakmicu bez ičega takvog, kupio verovatno najružniji kačket kojeg sam ikada stavio na glavu, dok sam se ja setio, ničega drugog više nije bilo da se kupi. Nosio sam ga na Marakani deset godina kasnije na proslavi osvajanja Kupa Šampiona. Gosn. Pera, tako se zvao drugaricin otac, je kupio polulitarsku pljosku viskija VAT 69 iz koje je srkutao tokom leta ka Bariju, a nju su mu oduzeli karabinjeri odmah prilikom izlaska iz aviona u Bariju: trebalo je videti tu preko metar visoku hrpu flaša alkoholnih pića na asfaltu odmah pored stepenica kojima smo se spustili iz aviona, mada je konzumacija alkohola kasnije po gradu bila dozvoljena. Oduzimani su i kišobrani, a pasoška kontrola je obavljena bukvalno na vratima priikom izlaska iz aviona. Leteli smo Boeingom 727, u Bariju na aerodromu su se u tom trenutku nalazila tri, te sam iskusno zapamtio registarsku oznaku onog kojim smo doleteli - više se ne sećam koji je tačno bio, no sigurno nije bio YU-AKA kojeg je moj otac doterao iz Sijetla daleke 1974. godine, taj je udario u planinu Girne Arap na Kipru 27. februara 1988. godine odnevši u smrt petnaestoro ljudi. S obzirom da je aerodrom u Bariju mali i da je na stajanci moglo da stoji tek pet aviona istovremeno, JAT-ovi Boeinzi su prebačeni preko Jadrana u Titograd, današnju Podgoricu, da dođu po nas na kraju utakmice. Znam da su desetke nosile navijače za Brindizi, to je bio najbliži aerodrom koji je mogao da ih opsluži.

Pravo sa piste, bez odlaska u aerodromsku zgradu jer za tim nije bilo potrebe - niko nije čekirao prtljag iz razumljivih razloga - su nas u autobusima koji su ličili na školske autobuse iz američkih filmova, samo ne žute boje, uputili ka Bariju. Vodič nas je pitao da li da autobus vozi pravo na stadion ili neko od nas želi da vidi grad, upozorivši nas da u tom slučaju sami moramo da se snađemo kako ćemo doći od stadiona. Ispostavilo se da to nije nikakav problem, sa autobuske stanice iz grada su svako malo kretali autobusi ka stadionu, prethodno su karabinjeri razdvajali Zvezdine i Olimpikove navijače, naši su išli na parking kod južne, a njihovi kod severne tribine stadiona "Sveti Nikola" koji se nalazi izvan strogog centra grada. Svi iz mog autobusa su rešili da se pre utakmice prošetaju gradom, menjali su se šalovi i ostali navijački rekviziti sa navijačima Olimpika, fotografisali smo se i uživali. U jednoj od uličica sam sreo kuma jednog mog druga, on je imao neku turističku agenciju, sećam se susreta zato što je pored nas prošao pokojni košarkaš Boban Janković kojeg je poznavao.

Oko šest popodne smo krenuli ka autobuskoj stanici, ušli u autobus, stigli do stadiona, malo se slikali ispred, još je bio dan, pa lagano ušli na tribinu, do početka je ostalo sat i po. Neću vam pričati o uzbuđenju, navijanju, o tome kako je onih četiri pakle Rothmansa taman potrajalo do ulaska u avion posle utakmice, svi znate kako se to završilo i kako je sve teklo. U trenutku kada Darko zabija loptu u mrežu osećaj uznimerinosti zamenjuje osećaj euforije, ostajemo na tribinama sve dok se Zvezdini igrači ne povuku u svlačionicu. Posle utakmice smo pored našeg autobusa sreli još neke drugare koji su u Bari došli autobusima, kasnije u avionu sam shvatio da su mnogi koji su tako sreli svoje drugove ohrabrili da ih pozovu da krenu s njima avionom, vodeći se valjda logikom da ih niko neće vratiti. Ni nije, niti je iko u onom ludilu proveravao ko je stvarno i stigao tim avionom.

To je ludilo počelo povratkom na aerodrom koji je trajao dugo zbog neverovatne gužve, svi koji su došli preko aerodroma u Bariju u kakvom-takvom rasporedu dolaska su istovremeno krenuli sa stadiona, kako mi tako i francuski navijači. Nema izlaznog pečata u mom pasošu, autobusi su nas uvozili pravo na stajanku i mi smo iz njih izlazili pravo u neverovatnu gomilu ljudi koja je išla između aviona tražeći onog kojim su doleteli. Pet JAT-ovih Boeinga 727 je bilo tu, četiri na stajanci, a jedan skroz uz samu pistu sa jednim točkom tik uz nju i levim krilom nad njom. Bila su tu bar još tri francuska aviona, dan danas mi nije jasno kako su ih spakovali na stajanku. Grupa iz mog autobusa prilazi prvom Boeingu, svima su otvorena ona zadnja vrata iza repa, verovatno jer tako zauzimaju manje mesta, možda je verovatnije da aerodrom u Bariju nema dovoljno ljudstva ni pokretnih stepenica za toliki broj aviona odjednom, pogotovo što je već uveliko prošla ponoć. Uglavnom, na tim zadnjim stepenicama prvog 727 stoji stjuard koji nam govori da je avion pun i pokazuje na ostale JAT-ove avione. Oseća se kerozin, a onda i dim cigarete, čujem stjuarda: "Gasi to, budalo, hoćeš da odletimo u vazduh". Genije, a nije Savićević, je zapalio cigaretu odmah ispod desnog motora aviona. Četiri JAT-ova Boeinga su tu jedan do drugog i možemo da vidimo da od ostala tri grupe koje stoje kod zadnjih stepenica polako kreću ka poslednjem avionu koji stoji odvojen od ostalih na nekih dvestotinak metara. Ljudi u tim grupama polako shvataju da mogu da "izvise" za mesto i počinje besomučni trk ka tom poslednjem avionu. Stižem do njega u prvoj grupi, puštaju nas unutra i sedam na jedno od mesta u poslednjem redu, sve ostalo je bilo popunjeno.

Ne znam koliko su još ljudi pustili i koliko su možda usmerili nazad ka drugim avionima, u mom je bar dvadeset ljudi stajalo. Iz razgovora shvatatm da ima bar desetak onih koji su doputovali autobusom i odlučili da se "uvale" u avion. Kupujem boks cigareta i načinjem petu kutiju cigareta od polaska od kuće, mislim da sam bar pola pakle popušio tokom izvođenja jedanaesteraca. Sedimo u avionu sigurno tri sata, treba raščistiti onaj haos pre nego što prvi avion krene da rula ka pisti.

U Beograd smo sleteli kada je već svanulo, nema carine, nema pasoške kontrole, svi slave. Umoran odlazim po auto na JAT-ov parking oko garaže na aerodromu, privilegija što na šoferšajbni Kadetta stoji nalepnica zaposlenika JAT-a, mog matorog kojeg u tom trenutku deli četiri meseca od penzije. Odbacujem saputnike kući, stižem i ja, ležem i spavam do popodne.